Не желећи да покрећем суманута феминистичка “акцијања”, а исто тако (чак и још мање) не желим ћутати о једном безумном поступку који се веома често, скоро свакодневно понавља. То никако и никада нећу разумети.
Малочас док сам чекао у реду у продавници, једна жена која је била иза мене, јавља се на телефон и започиње разговор:
-Ко, Зорица? Па када? Ијаоооо, баш ми је драго!
Да се наслутити да се нешто лепо десило. Али убрзо ствар постаје потпуно јасна.
-И-и? Шта је родила? Сина? СИНА?! Ооо, па сваакааа чааст, сва-ка чааст !!!
И ту настављају разговор…Морао сам се у потпуности дистанцирати, да не чујем остатак.
То ишчуђавање што је родила СИНА, као да је родила марсовца-је потпуно ненормално. Да, родила је мушко дете, и хвала драгом Богу што је родила дете. Не мушко, већ дете које има бесмртну душу.
Исто тако, то “свака част” као да је то заслуга оца или мајке. И уопште која заслуга? Па није то до родитеља. Ако Бог не допусти, не благослови-нема и крај. Он допушта или спречава из Њему знаних разлога, а у Његову промисао не треба сумњати нити је испитивати. Често би се запрепастили када би знали многе одговоре, али хвала Богу што их крије од нас.
Оно што је посебно иритантно је такав став и коментар, када се роди мушко дете, то је онда “свака част” а када се роди женско дете онда је “е баш фино, лепо”?! А такве сулуде изјаве често чујем и од самих жена, што је тек апсурд. Као да је мушко дете својеврсни пехар за претрпљени труд и дане трудноће, а женско дете-неки вид утешне награде. У смислу: “Шта ћеш, нека га…”
Господ је устројио хијерархију, и благословио је да је муж глава породице, глава жени, а жена тело његово, (као Христос и Црква). Иако ми мушкарци у поређењу са женама немамо исту врсту одговорности пред Богом (ми за њу одговарамо, она за нас не), имамо иста средства и исти циљ, а то је задобијање Царства Небеског уз живот по Јеванђељу. Сви смо подједнако важни, како пише у Светом Писму у Првој посланици Светог Апостола Павла Јеврејима: “Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу. А кад сте ви Христови, онда сте семе Авраамово и наследници по обећању.” (9, 28-29)
Причао ми је једном приликом неки мој старији комшија да његова баба није волела своју ћерку као његовог тату, и да је није гледала ни хранила као осталу, мушку децу. На моје питање зашто? Он ми одговори:
-Како зашто, па што би је хранила, кад она свакако убрзо иде у другу кућу! Неће је ваљда гојити за туђу породицу.
И то једна мајка, која је такође била женско дете, тако мисли, говори и ради.
Понављам, не желим узнемирити духове оних што паметују како су угрожене у свему и за све, али на ово стварно треба обратити пажњу и сасецати, па чак и када некога не познајемо, скренути му пажњу. Надам се да ћу следећи пут другачије одреаговати, макар указати на овај вид дискриминације и неправде. Овакве изјаве изговарају подједнако и мушкарци и жене.
Треба се радовати сваком животу, рођењу сваког детета. Свог, комшијског, познатог и непознатог. Ма ком народу припадао. Јер сваки новорођени је нова шанса да свет буде бољи, да се зло утиша а љубав завлада међу људима и народима. Наравно, постоји и супротна могућност-али прилазимо свакоме као рођеном, а Господ ће дати да нам онај коме идемо у сусрет тако и одговори, загрли и укрепи.
Господ је створио Адама, али је одмах потом од Адама створио и Еву. “И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом; И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. Адам рече: Сада ето кост од мојих кости, и тело од мог тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека.” 1 Мој. 2. 21-23
Дакле сви смо деца тог једног пара. Сви смо потомци Божијег промисла и Његове неизмерне љубави. И у дечацима и у девојчицама је иста крв наших предака-невезано за презиме. Но итекако и ништа мање крв наших прародитеља Адама и Еве, у сваком човеку икада рођеном. Ни Пресвету Тројицу не раздвајамо, и не дајемо такве непримерене изјаве кога више волимо и коме се више радујемо. Да ли Бога Оца, Бога Сина или Бога Духа Светог. То би била хула. Исто тако, када се дете роди, а то је плод благослова Пресвете Тројице – немојмо раздвајати и мерити колико је који дар вредан и велик. Од Бога је. Вреди исто, непроцењиво, јер је Исти Дародавац (свих добара).
Ето зрна вечности у твојим рукама, а од Бога датог.
Радуј се!
✍️Горан Маринић
Извор: Блог Вармеј https://varmej.blogspot.com/2023/07/blog-post.html
