Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије освештао је нови храм у Гнионици код Модриче. Градња храма светог кнеза Лазара Косовског у Гнионици започела је 1993. године. Претходни храм, такође светог кнеза Лазара, освештан је 28. јула 1991. године, али је тај храм миниран и порушен 1992. године од стране Хрватских оружаних снага.
Вјерни народ из Гнионице, Јошаве, Језера и Вукосавља, предвођен својим свештеником Мирославом Драшком, сабрао се у порти храма да дочека свога Архијереја.
Света архијерејска Литургија је почела након великог освећења, коме је претходио опход са светим моштима око храма и припрема Часне трпезе.
У току Литургије Преосвећени владика Фотије се обратио вјерном народу богонадахнутом бесједом коју доносимо у цијелости:
Часни оци, господине начелниче, уважена господо, браћо и сестре. Дивно је данас бити у овом освећеном храму светог великомученика цара Лазара Косовског.
Јуче смо такође имали један свечани чин, а и данас овде у Гнионици. Морам рећи да је моје искуство кад се освећује храм заиста величанствено, а верујем да исто осећа свако од вас који сте били присутни данас на светој Литургији. Нешто величанствено се догађа приликом освећења храма. То је као празник Педесетнице када Дух Свети силази и освећује простор, храм Божији. Али освећује и душе присутних на светој Литургији. Када бисмо умом могли да сагледамо то би заиста било небеско виђење. Кад се храм освешта осети се да је све савршено чисто, да је присутна благодат Духа Светога и да је то оно што нас призива чистоти, врлини и божанској светлости. Све то осећамо приликом опхода око храма са светим моштима читајући дивне молитве за освећење храма. А све, у крајњем случају, символишу и односе се како на храм тако и на свакога човека, крштену душу. Сваки крштен човек је прошао једно такво молитвословље над собом и задобио је благодат Духа Светога кроз трократно крштење погружавање у води и устајање, умирање и саваскрсавање са Христом.
Свети храм је у једном селу или граду место сабирања. Место где треба да оставимо све земаљске бриге. Место где можемо Богу да се појадамо. Ако је добро да благодаримо, а ако није добро да тражимо помоћ и заштиту.
Имали смо ових дана, и још увек имамо, невоље око олујних невремена. Коме да прибегнемо? Само Богу! Људи метеоролози и институције могу нешто да ураде, али не могу довољно. Чули сте вероватно да ових дана у нашој Епархији зворничко-тузланској често звоне звона. Звона разгоне облаке, грâд и муње. Јер је Бог, браћо и сестре, силнији и моћнији од творевине јер је он Творац.
Данас се у овој цркви светог великомученика Лазара Косовског сећамо се и њега и његовог живота и страдања, али и нашега Косова браћо и сестре. Косово је дубоко у нашим срцима и у генима нас православних Срба. Косовски завет да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека је оно што је нас Србе држало да не будемо само земаљски људи, него нас је подизало у историји да тежимо вишим вредностима, да тежимо ономе што је заиста вечно. Зато смо најчешће и највише страдали. Ми смо се били укопали у земунице, у ровове из којих нисмо излазили, у земаљским оквирима, јер смо хтели, уствари, да видимо небеску реалност и Царство небеско које долази. А то Царство небеско се могло видети за време Косовске битке кад се требало борити са три пута надмоћнијим непријатељем. Али они који су тамо пострадали су мученици наше свете Цркве, а на првом месту свети цар Лазар и његове војводе. Он нам је пример и путеводитељ као и Свети Сава да не клонемо у овом животу, да се боримо за своје свето Православље, за своју традицију, предање, територију, за своје Косово, јер је оно натопљено крвљу мученика и то је наша српска земља. Могу историчари и странци да говоре колико год хоће али ми сви добро знамо да је то српска земља. Свака стопа на Косову је српска земља. Ми ћемо се молити Богу и нашим светитељима да нам врате Косово. Кажу да се свети Нектарије Егински јавио једној жени која је ишла на ходочашће у Русију и онда је рекао: Зашто ви Срби не тражите од Светог Саве и светог цара Лазара да вам врате Косово. Она је то после неком испричала и тако је настала она песмица ”Вратите нам Косово”, ако сте чули за њу. Ми очекујемо да нам наши светитељи из небеске Србије врате Косово. Не уздамо се у земаљске силе. Од земаљских сила се једино можемо уздати у Русију, а Русија је сада у рату. Распета је и бори се практично против читаог света који је устао на њу и на свето Православље. А ми Срби смо распети, овде у Републици Српској и на свим странама где живимо. Али даће Бог, ове светиње, које освећујемо и које приносимо на богоугодну жртву, ће нас очувати. То је оно што је благословено и што ће нас сачувати.
Данас празнујемо и преподобног Антонија Кијево-Печерског. Оснивача велике кијевске лавре која је нападнута у Кијеву, старој Русији а данашњој Украјини.
Данас хоће да протерају монахе који су хиљаду година живели у тој светињи. Светиња има 150 моштију, дивне чудотворне иконе, безбројне светиње. Безбожници су устали да ту светињу униште и прогнају монахе. Неће дати свети Антоније Кијево-Печерски кога данас празнујемо, он ће заштитити ту светињу. Али са друге стране и наш Патријарх Порфирије је ових дана писао да се ослободи игуман Кијево-Печерске лавре, митрополит Павле. Старац мученик кога су ставили у затвор без разлога. Он само хоће да живи са својом светињом и са својим народом тамо. Али даће Бог и сила Божија ће дејствовати јер она се јавља где је правда и истина. Ту се пројављује и побеђује сила Божија. Ми се надамо да ће тако бити и да ће тако бити у нашем распетом Православљу које је сада нападнуто са циљем да не будемо јединствени него да будемо подељени. Даће Бог да се и то превазиђе и да Православље изађе као победник и све ове муке и распећа.
Још једном честитамо и захваљујемо се свим донаторима у име оца Драшка и црквене општине. Захваљујемо нашим оцима Видоју, Пери и Ненаду који су овде службовали раније. Свако од њих је себе делом уградио у овај свети храм и ево ми смо данас дочекали да га освештамо. Он није потпуно довршен. Треба још да се ослика, да се уреди порта, али биће, даће Бог. Отац Драшко је млад човек а и други ће помоћи. Хвала свима који сте помагали и који ћете убудуће помагати ову светињу јер са овом светињом растемо сви ка небесима, браћо и сестре и то морате да знате. И да све што помогнемо светињи то нам Бог стоструко враћа.
На светој Литургији епископу Фотију су данас саслуживали: протојереј-ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намјесник зворнички који је градио прву минирану цркву у Гнионици; протојереј-ставрофор Перо Танацковић, парох модрички је започео градњу данас освештане цркве, протојереј Ненад Тојић, архијерејски намјесник модричко-градачачки који је такође учествовао у градњи као парох у Гнионици, протонамјесник Ненад Товирац; и протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, епархијски ђакони.
Кум великог освећења храма је Славко Ружичић из Гнионице са породицом, а занимљиво је да је његов брат Марко био кум старог храма који је миниран у рату.
За несебичну подршку, мисију и помоћ Цркви архијерејском похвалницом су награђени Миленко и Јасмина Млинаревић из Гнионице.
Сабрању је молитвено присуствовао и Борислав Ракић, начелник општине Вукосавље.
Прослава је настављена уз трпезу љубави коју је припремио одбор Црквене општине и кум славе, током које је надележни парох Мирослав Драшко у знак захвалности уручио епископу Фотију владичанску панагију као дар вјерног народа овога краја.
Извор: Епархија зворничко- тузланска
