Породица Иличић је прије 21 годину живот на Озрену замјенила бродском свакодневицом. У Горњој Барици узгајају житарице, а подигли су и квалитетан воћњак гдjе доминирају калемљени ораси и кајсије. Један члан те четворочлане породице, Перица, студент је медицине. Ипак, каже, живота на селу и пољопривреде не одриче се.
Иличића није било у Горњој Барици, али једна породица са Озрена дошла је у овај дио Посавине. Кућу су подигли на бржуљцима села одакле поглед пуца на бродску равницу. Породичну кућу имају и у Броду, а оно што је остало на Озрену смјештено је у срце. Перица Иличић студент је четврте године медицине, будући љекар, а данас је пољопривредник за примјер. И тако непуну деценију.
-У Барици смо прије неких девет година купили посјед од 20 хектара и одлучили смо се да подигнемо воћњак. Имамо хектар и по ораха, остало су трешње, кајсије, шљиве и остало воће. То нам дође као некакав психички одмор у овом времену. Дођемо, избацимо негативну енергију из себе и уживамо у природи. Иначе, наше газдинство тренутно располаже површином од 20 хектара. Дакле, неких 17,5 хектара је под пшеницом или под сојом, зависно од године-, прича Перица Иличић.
Млад човјек са пуно жара говори о пољопривреди, али не запоставља ни студентске обавезе. На вријеме је схватио шта је приоритет. На претке је поносан, а зна шта жели постати у животу.
-Факултет добро напредује. То се све лијепо усклади са пољопривредом, а све обавезе завршимо на вријеме. Важно се добро организовати. Љубав према пољопривреди је од малена. Наследио сам је од дједа и то ми је остало у добром памћењу и лијепом сјећању. То се добро комбинује са студирањем, јер ми ово дође као психички одмор. И родитељи су ту, велика су подршка брату и мени у свему, а не либе се засукати рукаве. Заједно стижемо све одрадити на вријеме-, наставља Иличић.
Нека пољопривреде, исплатива је – поручује Перица Иличић. Успутно појашњава како се опредијелио да, као студент медицине, добар дио времена проводи на њиви, у воћњацима.
-Пољопривредом се исплативо бавити. Само тај свој пут треба усмјерити у правом смјеру и паметно улагати. Дошле су такве године, клима се промјенила. Да су веће стимулативне мјере било би далеко боље. Међутим, може се пристојно зарадити ако се вриједно ради, посебно на великим површинама. Напредак је ишао постепено. Сада планирамо да проширујемо капацитете-, најављује он.
Када се од житарица и воћа почело зарађивати, планирао је млади човјек купити аутомобил, али пољопривредна механизација била му је пријеко потребна.
-Пољопривредне машине су корисне, а не губе своју цијену. Поред земље као основе, механизација је најважнији фактор за бављење овим послом. Оне сваке године донесу лијеп приход. Након машина дошао је и ауто, некао се све стигло. Иначе, механизација је јако важна, смањује утрошак времена у обради земље. Почели смо куповати новије машине, немамо проблема око поправки, све урадимо на вријеме, а ако је све у року онда се можемо надати жељеним приносима-, поручује Иличић.
Свјестан је Иличић да је данас без примјене нових технологија и научних достигнућа бављење пољопривредом готово незамисливо. Едукује се, али и користи услуге стручњака.
-Консултујемо се и примјењујемо савјете инжењера воћарства, као и општинске службе за пољопривреду. Примјењујемо све агротехничке мјере и нове технологије колико је то могуће. Свједоци смо климатских промјена, а с друге стране ратарство, воћарство и уопште пољопривредна производња да би била рентабилна, и дала очекивани резултат, захтијева примјену савремених достигнућа-, прича Иличић.
За тржиште Перица Иличић, његов брат и родитељи, не брину. Пласман производа је сигуран, а приноси око просјека. Стање би било боље да су временске прилике повољније, али то се у бродском крају назива вишом силом.
-Пласман имамо увијек. У Дервенти је силос, људи изважу, уредно плате. Што се тиче воћарства, лако све пласирамо. Купци препознају квалитет, а он продаје сваки производ. Што се тиче приноса он је просјечан. Посљедњих година мраз убире трешњу, кајсију. Погоди их сваке године, али спроводимо све мјере, па су приноси задовољавајући-, нагласио је будући љекар. У Горњој Барици људи су Иличићима отворили и душу и срце. Солидарни су и помажу, а од њих подршку не одбијају. Перица Иличић жали што млади одлазе из села, а село њему даје смисао живота. Зато је одлучио да када постане љекар, до 15 часова боравиће у љекарској ординацији, а потом на њиви и у воћњацима. Свјестан је да неће бити лако, али да јесте изазовно и могуће.
Извор: Радио Брод
